У античкој трагедији, а то важи за опус сва три велика трагедиографа, човек је уистину и у целости слободно биће. Но истовремено је биће над којим недвојбено и у потпуности влада нужност. Ове су две тврдње тешко помирљиве и у томе лежи парадокс трагедије, парадокс, рекла бих, самог трагичког феномена. Нужност није само над људима, већ је и изнад богова. Јелена Пилиповић   Све што се дешавало у грчким трагедијама дешава се и данас, а опет није све исто. Неке ствари су се и мењале… У свакој од тих трагедија има наговештаја, није баш да смо остављени и бачени у свет, што би рекао Хајдегер.погледај више >

Од првог великог спева из сумерско-вавилонског доба Епа о Гилгамешу, преко остварења грчких трагичара Есхила, Софокла и Еврипида, затим познатих дела из индијске, кинеске, јеврејске књижевне историје и, понајвише, хришћанске (довољно је споменути Дантеа, Шекспира, Гетеа, Достојевског), све што нас и данас узбуђује и подстиче на размишљање, прожето је човековом суштинском потребом (свесном или несвесном) да непрестано тражи Бога, најчешће у религији, филозофији и, можда, најискреније у уметности. Пажљиво читајући ова бесмртна дела, и опет их читајући, читаоцу се час чини да је Богом надахнути аутор „нашао Бога“, а онда му изгледа да га никада неће наћи, или да ће га увек изнова тражити. Једнапогледај више >

Јесте ли ви поставили та основна филозофска питања икада себи: од императива да треба упознати самога себе, ко је човек, куда иде, ко сам ја, шта је моја мисија? Рамбо Амадеус: Ја се с тим питањима свако јутро будим и свако вече лежем. Мене та питања никада нису напустила. Просто нисам никада до краја уживао ни у јелу, ни у пићу, ни у љубави жене, ни у заласку сунца, ни у чему зато што су ме стално та питања, као неки тешки замајац, увијек скретала, смањивала количину задовољства. И најљепшу торту, и не знам шта год сам пробао, мени је то увијек било загорчано тимпогледај више >

Метафора, колико је значајна за умjетност, толико је значајна и за живот. Људи који нису у стању да стварају метафоричне слике, а не морају бити умjетници, они не преживљавају. А човjек који се жртвује, утолико је Богохристос Назарећанин, Онај који се жртвовао за све нас. А ми ако се не будемо жртвовали за бројне мотиве који су пред нама, нас неће бити (…) Човjек који није у стању да идеализује, да моралише, и који није у стању да реализује своју љубав, он себе укида. Емир Кустурицапогледај више >

  Ко је вама ближи Србин нехришћанин или Албанац хришћанин? Радован Биговић: Мени је ближи Албанац хришћанин, суштински, зато што у вери управо видим свој идентитет, у цркви, и у том смислу то одређује човекову бит, суштину. Иако је Православна црква још 1872. године осудила етнофилетизам, да ли је он и даље присутан у нашој цркви? Радован Биговић: У извесном смислу јесте, али треба наравно разликовати модерни на- ционализам од појма нације, или рецимо народа. Додуше, и појам нације је релативно нов, практично од Француске револуције. Ту имамо један потпуно други проблем, а то је да је нација у модерно време постала нека врста бо-погледај више >

Између рушевина схоластике комунистичке ере владавине источном Европом, и неосхоластичког насиља глобалистичко-либералног света заснованог на Фројдовом пансексуализму и миту о владавини несвесног, нашим људским светом, у кругу културе српског народа, на програму телевизије града Београда појавио се позив слободоумним мислећим људима ових поднебља да се са својим личним погледима на свет окупе на агапе као за трпезу која је „симбол универзалне хришћанске љубави“ (А. Гајшек). Тако се једном недељно знала да залепрша застава слободумља у нашим домовима, без страха од гулага и голооточких ужаса, стављајући, за тренутак, у страну подмукле замке хипотекарних кредита који прете нашем породичном миру, охрабрујући нас чињеницом да још има добротепогледај више >

Једна од ваших суштинских тема које стално обрађујете јесте проблем смрти. Ви сте у свом животу имали пет пута близак сусрет са смрћу? Ја сам за ових пет књига које сам спремао и писао баш о тих пет догађаја фасцинације, шта све човек може да преживи, шта му се дешава у живо- ту и да ли је то случајно. И да ли је то случајно да са шест месеци будем готово неизлечиво болестан, па са шест година ужасно тешка болест, са тринаест сам се давио, јер сам ударио у стуб скачући у Саву, па онда тешка саобраћајна несрећа са 32 године, скоро немогуће да сепогледај више >

Владета Јеротић: Човек има право да пролази кроз много стадијума у току живота. Тако да ми је све блиско, а за моју веру не знам одакле потиче, да ли од Сјенкјевичевог Quo vadis, или од Достојевског, а и одгајан сам у традиционалној православној вери, кад већ питате лично. Још док сам ишао у гимназију, овде у Београду, причешћивање је било обавезно, као и одлажење неколико пута годишње у цркву. Али онда се десило нешто чудно са мном када сам читао Достојевског и Сјенкјевича. Нешто се пробудило. Јунг би рекао, архетип религиозног. Он каже да сваки човек носи у себи, у колективно несвесном, рели- гиозног човекапогледај више >

Емисија „Агапе“ на РТВ Студију Б, чији је аутор господин Александар Гајшек, представљала је од почетка приказивања посебну новину која је изненадила гледаоце свежином православне духовности. У мору профаних телевизијских садржаја, ова емисија је донела нешто квалитативно сасвим другачије: дијалог о Богу и духовности, индивидуацији, обожењу, аутентичном хришћанском персонализму, стању човека у свету и његовом спасењу. „Агапе“ је стекла сталну публику, помогла многима да се суоче са животним проблемима из једне друге перспективе и, као таква, доказ је да је вера реалистичнија од реалистичне политике. Ко није сигуран у ово, тај нема вере. У емисији „Агапе“ можемо спознати чистоту и лепоту хришћанског и хелен- скогпогледај више >