Путовање у свемир равно је путовању у свој свемир
Једна од ваших суштинских тема које стално обрађујете јесте проблем смрти. Ви сте у свом животу имали пет пута близак сусрет са смрћу?
Ја сам за ових пет књига које сам спремао и писао баш о тих пет догађаја фасцинације, шта све човек може да преживи, шта му се дешава у живо- ту и да ли је то случајно. И да ли је то случајно да са шест месеци будем готово неизлечиво болестан, па са шест година ужасно тешка болест, са тринаест сам се давио, јер сам ударио у стуб скачући у Саву, па онда тешка саобраћајна несрећа са 32 године, скоро немогуће да се преживи, а пре две године сам имао један инцидент кад сам имао неку непријат- ност са срцем играјући фудбал и тако даље…
И синоћ сам играо фудбал а играћу и сутра. И наравно, то је питање оне чувене књиге шта вам је за- писано у животу. А у мом случају, то је директна брига Бога да преживим. И то што ме је досад сачувао. Да се то десило два-три пута, ја бих рекао да је све то што ми се десило случајност, али ово већ прелази у неку намеру. Ја не знам каква је намера, али сигурно треба да урадим још нешто.
Ми не знамо ништа о том небеском, звезданом свету и ништа скоро о себи унутра. И то путовање у свемир је равно путовању у сопствени свемир. Чињеница је да десет посто функције мозга познајемо, а да је остало сива маса. А то је сива маса свемира. И сад се наједном установљава да та прича о црним рупама није тачна. И да постоји нешто сасвим друго у организацији свемира и да се свемир шири невероватном брзином. Реч је о томе да човека и те како интересује, мене у сваком случају, то где сам провео век. То што сам већ рекао да је сваки дан уметност живота и да човек заборавља да је данас недеља и да је драгоцено што је жив. Једна од највећих вероватноћа или невероватноћа је да се родиш или не. Када би се писао број да се баш ти родиш, не постоји ништа више него та цифра изражена немогућношћу да се појавиш и онда тај живот упропастиш. И не схватиш ништа, не видиш ништа, не осврнеш се где си био, шта си радио, где си живео…
И ово све што се прави и што се ради, те представе и филмо- ви, сад причам конкретно о мом послу, то је жеља за нечим што указује да постоји још нешто у животу осим голе егзистенције на коју смо мање-више сви осуђени. Све нас је више на планети и човек има ту навику која је постала опсесивна да само једе и пије. А хране и воде је све мање
