Коју год страну књиге – Ја Никола Тесла – да окренемо, из ње излази
истина. Та нам је истина, најбољи саборац, да угледамо правог и
неустрашивог Николу Теслу.
Погледајмо, најпре, шта о својим родитељима пише он сâм:
“Од самог рођења био сам предодређен за свештенички позив и та ме је
мисао стално опседала. Желео сам да будем инжењер, али је мој отац био
неумољив. Као син официра који је служио у великој Наполеоновој војсци,
мој отац је заједно са својим братом, професором математике у уваженој
установи, стекао војно образовање. Касније је пригрлио свештенички позив
у коме је стекао углед. Био је веома образован човек, прави природни
филозоф, песник и писац, за чије се проповеди говорило да су речите
попут проповеди Абрахама од Свете Кларе. Имао је изванредно памћење и
често је напамет рецитовао дугачке текстове на више језика. Умео је у
шали да каже да би у случају да се неки од класика изгубе, могао да их
реконструише по сећању. Његов стил писања био је веома цењен. Писао је
кратким изражајним реченицама, пуним духа и сатире. Шаљиве опаске, које
би изговорио, увек су биле чудне и карактеристичне. […]
Иако проналазачки дар који поседујем морам да припишем утицају своје
мајке, вежбе које ми је отац задавао мора да су биле корисне. Било их је
различитих, попут погађања туђих мисли, откривања недостатака неког
облика или израза, понављања дугих реченица и рачунања напамет.”
