Ова књига је намењена свим читаоцима који желе да промишљено следе два највећа тока наше цивилизације – научну и религиозну мисао. Њено издавање је књижевни догађај од великог историјског значаја, пошто је ово запис симпозијума којим је руководило дванаест највећих умова Енглеске. За ову историјску расправу није се могао направити бољи избор дванаест представника енглеске цркве, науке и философије. Сама чињеница да је било могуће пронаћи дванаест учесника овог симпозијума који су били тако добро припремљени за тешки задатак показује да је повезаност науке и религије пробудила најдубљи интерес код највећих умова Енглеске у свим правцима највиших мисаоних прегнућа.
Ово је заиста веома охрабрујући знак који казује да најбоља енглеска наука није равнодушна према енглеској религиозној мисли, и да нека од најистакнутијих енглеских црквених лица нису равнодушна према тежњама мисли савремене науке. Овај симпозијум открива да су наука и религија у Енглеској вољне да корачају руку под руку и да помажу једна другој у узвишеној мисији да живот учине вредним живљења. А то очигледно и треба тако да буде. Наука, религија и уметност јесу стваралаштво трију темељних способности којима је обдарена људска душа, а склад међу њиховим делатностима је највиши циљ културног развоја. Ова књига упечатљиво показује тај склад.
Учесници овог симпозијума се слажу да сукоби између науке и религије могу да буду избегнути када се свака од њих уздржава од упадања у област која природно припада другој страни. Предели стварности које је упознала религиозна мисао нису откривени у домену физичких (природних) наука, и обратно. Научници који су учествовали на симпозијуму деле мишљење бирмингемског бискупа који каже: „Наука може веома мало да каже о опсегу вредности на основу којих уређујемо своје животе. Међутим, те вредности за религију имају утемељујући значај”, а такође и признаје: „Желим 14 отворено да кажем да многа убеђења која су у прошлости била повезана са религиозним веровањем морају бити напуштена. Она морају да се изравна суоче са изазовима науке, а ја верујем да је истинито рећи да је у сваком од тих директних сукоба од ренесансе па наовамо наука побеђивала… сада, фундаменталисти, као и ’продавци чуда’ правој религији само наносе штету”.
Осврћући се на те битке из прошлости, један други учесник симпозијума каже: „Међутим, велики број таквих сукобљених супротности је потребан, и доноси добро обема странама, јер оне воде ка сублимацији религиозних идеја, а науку приморава да буде свесна својих ограничења”. Трећи учесник симпозијума, истакнути биолог, каже: „Научна проучавања нам помажу да разграничимо религију од њених јалових и истрошених теолошких замки, и да очистимо теологију од материјализма”, и своје мисаоне аргументе даље развија овако: „Једина врховна стварност јесте духовна или лична стварност коју називамо постојањем Бога”.
Један угледни антрополог, такође учесник симпозијума забележен у овој књизи, уз то осведочени агностик, уверава нас да „религија човеку даје надмоћ над судбином, док му наука даје контролу над природним силама”. Неколико одломака из ове књиге наведени су овде са циљем да се донекле открије сјајни дух сарадње који је водио учеснике симпозијума. Након читања ове књиге не може остати несхваћено да наука и религија јесу изданци истоветног темељног веровања да постоји једна вечна истина коју је могуће појмити и да је у човекову душу дубоко усађена жудња за откривањем комадића те истине у сваком кутку физичке, као и духовне васељене. Без те жудње човеков живот би изгубио највећи део свог блиставог смисла, свакако би изгубио и знање о своме Творцу.
Њујорк, март 1931.
Мајкл Пупин