Недавно је на Коларцу оболежена десетогодишњица емисије “Агапе”, аутора Александра Гајшека. Од свог настанка до данас траје na Студију Б, иако је садржајем одавно надмашила границе градске телевизије. Управо зато, верујем да је “Агапе” један од последњих примера светлог духа Београда, духа који је красила лична и интелектуална скромност.
Гледао сам снимак свечане академије, где је највећи део свог говора аутор посветио захваљујући се другима, још једна ретка аномалија међу нарцисоидним ТВ ауторима. Промовисана је и књига, својеврстан зборник најважнијих разговора које је Гајшек водио са својим гостима,а пригодни гости су били Душан Ковачевић, владика Порфирије, Матија Бећковић и доктор Владета Јеротић, као духовни и интелектуални ментор аутора емисије.
Зашто је “Агапе” важна емисија у домаћој ТВ понуди?
Духовност,вера и метафизика душе данас се сматрају “нетелевизичним” темама. Делом је то последица комерцијализације, где форма одлоси победу над суштином, или преведено на банални језик данашње телевизије – ма какве глупости да блебећете – бићете гледани акоих блебећете у мегаломанском блештавом студију! Управо на том библијском примеру дилеме богатства духом или сценографијом настала су два основна постулата емисије “Агапе”. У сведеној сценографији салона (ето још једне старобеограђанске референце), водитељ има прилику да интимно разговара са гостима о најдубљим људским мислима и осећањима. Има ту наравно и јасне асоцијације на психотерапију, за шта је заслужан најчешћи гост, доктор Јеротић. Он је, језиком психоанализе, имао улогу супервизора и то су биле најчудније емисије, где више нисте могли поуздано рећи ко заправо “води” емисију. Други принцип садржан је у њеном имену – “Агапе”, који реферише на универзални хришћански принцип љубави. Она надилази ерос, који су свакодневном животу бркамо са истинском љубављу. Ерос остаје доминантни принцип овдашњих комерцијалних ТВ програма, уз тананос, јавно испољен у некрофилној потреби за сензационализмом.
Према емисији “Агапе” чинимо велику неправду, јер овакве феномене врло лако узимамо здраво за готово, не водећи рачуна колико је тешко одржати ниво квалитета пред изазовима савремене телевизије. Спонзори који желе да утичу на програм, “виспрени” уредници, политичке странке које желе пречицом до срца и душа гласача… Међутим, емисију “Агапе” сам одавно опазио као несвакидашњи пример интимности током телевизијске емисије. Овим се обесмишљава шравило да “добра” ТВ емисија изискује драматизацију садржаја, да фаворизује конфликт и не трпи интроспекцију. Управо супротно, овде драматику доноси исповедни тон, али без ауторитета свештеника или терапеута. Људи се „отварају“ и говоре о најдубљим дилемама, свом интелектуалном и емоционалном развоју, породици и духовности. Савремени медији су веру одбацили као тему, али им се она враћа, данас интензивније него икада. “Агапе” је и у томе специфична емисија, јер питањима вере приступа из веома специфичног угла.
Ако пратите узорак ТВ програма у Србији, веру као тему ћете пронаћи у слдећим контекстима: Најчешћи појавни облик је – традиција (Жика Шареница, славска трпеза, обичаји и сујеверје, пасторална сеоска идила са крстом у позадини или крстови ма певаљкама). У политичком животу то је увек контекст међуетничких трзавица или региналних сепаратистичких тежњи. У информативним емисијама вера се, сходно светским трендовима, сматра извором нових геополитичких подела и сукоба. Када све ово збројимо, схватићемо да је телевизија вера без Бога, лишена интимног искуства и духовног доживљаја. То је, коначно, највећа вредност емисије “Агапе”, која се бави доживљајем вере у савременом свету, овде и сада.
Веома често, ни Српска православна црква није успевала да благовремено одговори на изазове данашњег живота својих верника. Сећам се да ми је један мудар свештеник на Новом Београду још пре десет година рекао да је највећи непријатељ вере у његовој парохији – наркоманија!
Александар Гајшек је донео још један квалитет, а он је веома упадљив у доба новокомпонованих верника. Како пословица каже – “празно буре јаче звечи”, па је форма нововерника постала агресивно нападна са појачаном иконографијом, строгим “прописима – јер једино тако ваља”, али и десничарским клерофашизмом. “Агапе” насупрот свега тога поставља човека, који покушава да одговори на најдубља и суштинска питања о свом смислу и егзистенцији. Овим постављањем човека у суштину свог интересовања, Гајшек је направио дистанцу од црвке као институције, па тако “Агапе” остаје једном ногом у лаичком животу, што јој даје додатни квалитет. Оно што бих очекивао у следећој декади, коју аутору и сарадницима желим јесте наставак духовног трагања и ван оквира властите вере. Интерконфесионални дијалог и упознавање са духовностима других биће изазов наше заједничке будућности, или граница наших будућих подела.
Извор: Недељник Време
