Својом огромном популарношћу, Владета Јеротић постао је културни феномен нашег доба. А да тај феномен траје и после његовог одласка, потврдила је и недавна Академија посвећена њему у част. Тога дана, на Богојављење, Комбанк дворана, велика сала некадашњег Дома синдиката, била је премала да прими све који су дошли да присуствују овом културном догађају, па је више од хиљаду људи остало напољу на Тргу Николе Пашића
Мало је стваралаца у нашој средини који су оставили значајан траг у области којом су се бавили, а уједно остварили и велику популарност. Један од таквих је и недавно преминули Владета Јеротић (1924–2018), који је још за живота постао јединствена појава у новијој српској култури. Ненаметнут и несугерисан никаквим спољашњим факторима, вишим силама било које друштвене, политичке или религијске моћи, тај статус је стекао својим самосталним деловањем у култури и на јавној сцени. До последњих месеци свог дугог и плодног живота био је духовно и интелектуално активан, учествовао у разговорима, на научним скуповима, трибинама. Публика је према њему исказивала дирљиво поштовање. Приликом представљања његове последње књиге О тајни у Народној библиотеци Србије, крајем децембра 2017. године, велика сала је била препуна, а испред ње се тискала маса света која није могла да уђе већ је морала да прати разговор преко звучника испред сале. Док смо улазили, аплаузом који је трајао више минута, присутни су га поздрављали, а успут су многи пожелели да му се приближе, да га додирну, да се сликају са њиме, направе селфије. Било му је помало неугодно од тог масовног одушевљења присутних, па ми је самокритички и самоиронично шапатом рекао, док се двораном још орио аплауз, да се то зове популизам. Покушао сам да га разуверим да није реч о популизму него о популарности, али није прихватио моје мишљење. Несумњиво је својом огромном популарношћу постао културни феномен нашег доба.
А да тај феномен траје и после његовог одласка, потврдила је и недавна Академија посвећена њему у част. Међутим, тога дана, на Богојављење, Комбанк дворана, велика сала некадашњег Дома синдиката, била је премала да прими све који су дошли да присуствују овом културном догађају, па је више од хиљаду људи остало напољу на Тргу Николе Пашића. Уколико се узме у обзир да је и много Београђана забуном отишло у некадашњу Комбанк арену на Новом Београду, садашњу Штарк арену, онда је те вечери било више заинтересованих за Академију посвећену Јеротићу него за протестну шетњу. Али овај догађај, који је због масовног интересовања требало да се нађе на насловним странама новинама, није добио одговарајући медијски третман, јер су те стране резервисане за естрадне звезде.
Насупрот популарним естрадним масмедијским личностима, Јеротић је уливао веру у моћ културе коју је својом личношћу оличавао. Оличавао је у нашој средини потиснуте вредности које су недостајеле управо обичном човеку у његовом настојању да се снађе у свакодневном животу и оријентише у кризним и бурним временима. Јеротићево изузетно место у култури може се означити духовним светиоником јер је у опустошени простор наше духовности уносио оно што је људима недостајало: поверење, веру, знање и могућност да сазнају како да на најбољи начин себи помогну.
У свакој од области и дисциплина у којима је Владета Јеротић оставио стваралачки траг, можда имамо и значајније ауторе од њега, али је он у психијатрији, психотерапији, књижевности и духовности (теологији) остварио ауторску аутентичност и непоновљив стваралачки идентитет. По томе ће остати трајно упамћен у нашој култури. Око 40 ауторских књига и многобројни чланци и прилози, у нашим листовима, часописима и зборницима, чине опус једног савременог класика.
Успешно је интегрисао поменуте области, као комплементарне, да би пружио што целовитији, истинитији одговор на питање шта је човек. Одговор је нашао у широј равни људског постојања која обухвата не само реалност овоземаљског трајања већ и периоде пре рођења и после смрти. Зато се интересовао и пратио истраживања из области пренаталне психологије, и проучавао духовне резултате о судбини душе након смрти. Сматрао је да се она и у том периоду даље усавршава на путу индивидуације. Ова Јеротићева ауторска аутентичност је суштински повезана са његовом личношћу коју је изградио током свог интелектуалног и стваралачког развоја у процесу своје индивидуације и обожења.
МОНАХ БЕЗ ЗАВЕТА Интегрални приступ човеку неодвојив је од Јеротићеве кохерентне, интегрисане личности која је пленила својим јединством мишљеног, изговореног и учињеног. Говорио је оно што је мислио, а радио оно што би казао. Остварио је принцип јаства који подразумева душевну целовитост. Овакав приступ имао је и конкретне етичке импликације јер је изоштрио његову одговорност за оно што је мислио, говорио и чинио. Душевно интегрисан, утемељен у својој вери, могао је да искаже највиши степен духовне отворености према другима, јер их није доживљавао као опасност за себе и свој идентитет. Дао је велики допринос нашем адекватном разумевању будизма, ислама, паганства, јудаизма и хришћанства. Волео је уредност, прецизност и скромност. Уколико би рекао да ће доћи или јавити се у одређено време, тако је и чинио. Чувао се крајности, екстрема, пренаглашене емоције која потискује рационалност, као и потенцирање рација на рачун осећајности. Својом скромношћу и посвећеношћу раду давао је повод да га сматрају и монахом без завета и свештеником без чина.
Међутим, он није био аскета већ човек умерености који се није одрицао основних животних задовољстава. Умерен у сагледавању реалности, био је имун од идеализације парцијалног опредељења, као и од негирања евидентних вредности. Дистанциран од сваког екстремизма, представљао је помирљиво средиште евидентних супротности које постоје у човеку и у свету, у сваком појединцу и у његовој околини. Јеротићев стваралачки пут и духовни развој праћени су и његовим адекватним моралним усавршавањем. Био је и остао један од најчеститијих људи ове културе кога су красиле највеће људске врлине. Човек који није никога оговарао, ружно говорио, омаловажавао, понизио, увредио, слагао или преварио. Због немогућности да свима изађе у сусрет и одговори на све позиве, одбијао је поједине новинаре који су о њему створили погрешну слику – о арогантном, охолом и самољубивом човеку. Међутим, том дистанцом се, заправо, штитио од медија својом персоном, маском, остајући отворен и пријемчив за комуникацију с новинарима који су стицајем околности и великом упорношћу ипак успели да успоставе комуникацију с њим. О томе сведочи читава серија емисија Агапе, у којој је Александар Гајшек разговарао с њим, као и више књига разговора с њим које је објавио Милош Јевтић.
КУЛТУРНИ ФЕНОМЕН Будући да никоме није учинио зло, а да је многима помогао, његов капацитет за добро одређен је и оном дубљом страном његове личности коју треба повезати са његовим проучавањем. Јеротић, наиме, спада у другу генерацију наших психоаналитичара, а психоанализа као дубински приступ обележиће и његово дубинско проучавање културе. Такав приступ је у непосредној вези са јаством његове личности, средиштем његовог психичког бића, његовим језгром. Јеротић је успео да се приближи том свој јаству, а тиме оствари своју личност, утемељи је у етичким начелима и доследно примени императив самоодрицања као моралну основу људског постојања. Љубав и доброта суштински су повезивали Јеротића с другима. Са становишта љубави, није имао нити је испољавао негативни емоционални однос према ономе што је оспоравао и са чим се није слагао. Доброта и тежња ка знању у знаку су његовог ероса који је интегрисао супротности, а не раздвајао спојено и целовито. Зато је Јеротић био човек коме су људи веровали. Говорио је стручно и позвано о највећим људским тајнама, које су сваког интересовале, да би одговорио и решио своја лична питања, животне проблеме и осмислио своје постојање. Из укрштаја оцртане хоризонталне и вертикалне димензије карактеристика личности и дела Владете Јеротића исијава његова харизматичност, магнетизам којим је зрачио и којим и данас зрачи доказујући да је и даље душевно и духовно присутан међу нама.
У нашој култури то необично својство је приписивано политичарима од којих се очекивала боља будућност: Александру Карађорђевићу, Јосипу Брозу, Слободану Милошевићу, појединим владикама, Николају Велимировићу, али и неким професорима и интелектуалцима, Рашку Димитријевићу, Николи Милошевићу, Зорану Глушчевићу. Међутим, никада није појединац из света културе стекао толику популарност, попут Јеротића, да је постао култна, харизматична личност свога доба и својеврстан културни феномен.
ЛИТУРГИЈСКИ ТОН Иако је рано почео да пише и објављује чланке у Политици, популарност стиче својим јавним наступима, држећи предавања и учествујући у разговорима на трибинама поводом књига или тема. Начин на који је говорио од када је престао да чита написани текст, већ слободно импровизује, наишао је на велики одјек међу слушаоцима, којима је била пријемчива непосредност с којом им се Јеротић обраћао, једноставним, разумљивим језиком, аргументима из своје праксе, животног искуства или литературе. Слушаоци су имали поверење у њега и веровали су му, јер је говорио смиреним, убедљивим тоном који је деловао умирујуће на њих. Стрпљење које су испољавали преносило се и на Јеротића, који је могао да прави и веће дигресије, али би, упркос асоцијацијама које би га повукле, успевао увек да се врати основној теми.
Јеротићева харизматичност је потицала из његовог говора и обраћања публици. Када је говорио, према сведочењу његових слушалаца, доживљали су то као богослужење. Посетиоци трибина масовно су долазили на разговоре о темама и књигама када је као учесник најављен и Владета Јеротић, јер су знатижељно очекивали да га чују. Када би он узео реч, престајало је уобичајено комешање и жамор међу публиком, и у потпуној свечаној тишини сви су се, како се каже, претварали у уво. Иако се није посебно трудио, деловао је саборно и потврђивао важност принципа слободног окупљања у нади, вери и љубави. У опчињености Јеротићевим говором, слушаоци су постајали јединствени јер су осећали да се могу поистовети са оним који више зна од њих и чије савете и препоруке могу послушати. Медији попут телевизијске емисије Агапе само су потврдили и проширили ту Јеротићеву харизматичност везану за способност да једноставним и разумљивим језиком каже велике и дубоке истине.
Како је сматрао да процес индивидуације траје до краја, па и након живота, неоспорно је да и његова индивидуација није била довршена. Управо су његови бројни јавни наступи показивали колико су му значили у том процесу. Зарад такве комуникације, наступа и популарних предавања, често се није дубље посвећивао разматраним темама. Огромне дигресије и разноврсне асоцијације удаљавале су га од теме или књиге о којој је говорио, али га је публика увек пажљиво пратила и слушала, јер јој је било важно да јој он говори, а мање важно шта он то говори и колико она то разуме. Његови јавни наступи пред бројном публиком нису имали само образовно-просветитељски карактер за друге, већ су били психолошки важни и за њега самог.
Премда има појединаца који својим физичким присуством, понашањем или одређеним гестовима заокупљају пажњу других, Јеротић је најпре својим говором изазивао дивљење и привлачио пажњу, а потом је због доживљеног значаја његових речи и његовом физичком присуству придаван изузетан значај. Путем своје даље индивидуације само је даље изграђивао и надограђивао оно што му је било дато, али на неки начин и задато у интелектуалном развоју. Постао је харизматична личност у својој средини, поштован и цењен, почаствован чланством у САНУ и значајним домаћим наградама за свој допринос науци и култури: Доситејева награда, Рачанска повеља. Остаје овој средини да сачува сећање на њега и његово дело као путоказ за сналажење у нашим замршеним животним лавиринтима, јер нас Јеротић опет окупља, и након свог физичког одласка, да би нам, као и увек, нешто рекао и дао. Тај наш велики дародавац и добротвор зрачи својом харизмом и сада када о њему говоримо и евоцирамо успомене на њега. То је знак да није само био један културни феномен већ да оличава поуздану вредност као духовни ослонац и путоказ у нашем индивидуалном и колективном процесу индивидуације.
Извор: Печат
