Пише: Тадија Чалуковић
У Дому Војске Србије одржана је промоција неколико књига издавачке куће Агапе књига и изузетних дела чији је главни протагониста Александар Гајшек. При самом уласку у ову установу задивио сам се како АГАПЕ има импозантан број гледалаца, поштовалаца, обожавалаца и однедавно читалаца.
Става сам да не би требало имати ничег чудног у жељи једног народа за духовном ,,храном“, али као редовни посетилац књижевниих и интелектуалних скупова, дешавало се да каткад изађем разочаран бројем заинтересованих људи за културна догађања овог типа. Међутим, синоћна промоција била је најбољи доказ да није истина да је у Србији ,,култура“ непозната и заборављена реч. Чак напротив, она је изразито показала да нам је култура једна од омиљенијих речи и због тога се неизмерно дивим и бескрајно сам захвалан Александру Гајшеку, али и великанима и чуварима наше културе, најпре дивним академицима и ерудитама: Душану Ковачевићу и Владети Јеротићу, потом дами чији вас интелект оставља без даха и речи, задивљујућој интелектуалки – Александри Нинковић-Ташић и за крај ,,Великом принцу“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Французу по рођењу и Србину по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арну Гујону.
Видео сам на стотине људи који су жељни и гладни духовних трпеза. У једном тренутку сам се уплашио да ово све што се догађа није нешто фиктивно, да није то можда мој сан из којег ћу ,,изаћи“ и пробудити код најлепшег дела приче, када паднем с кревета и разочарам се да је то био само један непоновљиви сан. Али не, није био то никакав сан, није ту било никакве фикције, била је то здрава реалност, био је то један од најлепших призора који се могу видети из ,,нашег великог ока“ како је написао Мирослав Антић, видети људе опчињене културом, људе који се укрцавају у воз на путовање кроз вечност на најумнији могући начин.
Свим гледаоцима Агапе треба дати диплому
Имао сам ту изврсну част да сам пре почетка ове велике промоције поразговарао са Алексадром Гајшеком. Никада до сада нисам срео човека који има толики степен гандијевског мира у себи, као што га има уважени Александар. Због тога је Александар Гајшек, дефинисао интелектуализам, јер док гледам у њега као да читам причу о отмености и мудрости. Такав господин (у сваком смислу те речи) се виђа и рађа једном у педесет година, ако не и више. Док га посматрам он ми делује тако скромно, ненаметљиво, несебично, али изузетно прагматично и мудро, најпре продуховљено. Одушевљен сам њим као Исидора Секулић Миланом Ракићем. Он је нека врста најбољег пријатеља који ти непрекидно и најдобронамерније помаже да нађеш право решење у духовним, хришћанским, интелектуалним, али и свим другим недоумицама. Он је вечни пријатељ свима који су одлучили да сами себи буду – пријатељи. Зато се, апсолутно слажем са академиком Матијом Бећковићем који је једном приликом казао да ,,свим гледаоцима АГАПЕ-а треба дати диплому“.
Зашто је била атипична промоција?
Но, ово што се јуче догодило, није била типична промоцијa. Зашто је онда била атипична?
Зато што ово није била промоција на којој ћете слушати сат времена дуге препоруке и наговарања говорника како је ова књига најбоља коју можете имати у властитој библиотеци (иако АГАПЕ издаје само такве књиге), те како је грех да је не купите. Оно што се догодило синоћ умногоме превазилази ту помало комерцијалну реч ,,промоција“.
Ипак, нећу се трудити да у овом тексту репродукујем речи српских великана. Једноставно, ништа Вам не вреди, драги читаоче, ако Вам сада испричам, шта је ко од генијалних говорника изјавио. Нема смисла то чинити, јер ово нија била промоција, био је ово догађај који мора да се доживи, догађај који ћу памтити заувек. Био је ово ,,вечнутак“, како је казала једна од најмудријих дама Србије. Бејаше, то тренутак за вечност, за који не проналазим термин који би изразио сву лепоту коју ти тренуци дарују.
А није ли живот ништа друго, него скуп тренутака, како је тврдио Борхес?
Извор: САЛОМЕ
