ЧОВЕК ПРАВДЕ И ДОБРОТЕ
Кад су људи у Србији први пут чули и видели телевизијску репортажу о једном француском младићу – скоро дечаку, који је камионом довезао хуманитарну помоћ пострадалим, обесправљеним и утамниченим Србима на Косову и Метохији, помислили смо да је реч о неком „нашем човеку“; Мајка му је, вероватно, Српкиња, пореклом са Косова и Метохије. Како друкчије ( и логичније ) објаснити толику љубав и бригу за један „озлоглашени народ“ распет по свим светским медијима и оном ужасу од холивудских филмова у којима су највећи негативци пореклом из Србије.
Да ли је тај млади човек – скоро дечак, покренуо први камион хуманитарне помоћи из Француске само зато што је видео и осетио да је реч о великој неправди; да се у „срцу Европе“ догађа дискриминација равна геноциду над цивилним становништвом током Другог светског рата, са патњом деце која су осуђена на живот у логору. Годинама се неправда и оркестрирана лаж ширила ( и још увек шири ) Европом и светом као једна од онох страшних средњевековних болести, која се „лечи“ ломачама и изолацијом оболелог народа по градовима и покрајинама држава. И сад, у ту „прокажену земљу“ – опасну по живот због Срба који су „највеће зло овог света“, долази да помогне један млади човек – скоро дечак, који је „чисти Француз“. Да ли је то могуће? Арно Гујон долази на Косово кад са Косова одлазе људи из кућа које још увек тињају спаљене албанским мартовским насиљем 2004. године.
Долази све чешће и чешће, доносећи тоне и тоне неопходне робе – најнужније помоћи која се у цивилизованој Европи подразумева као ваздух неопходан за сваки минут живота. А земља Србија, распета и медијски сатанизована, бомбардована је и уништавана током XX века пет пута: два светска рата и два балканска, и при крају века „софистираним бомбардовањем“ названим ( од неког болесника ) „Милосрдним анђелом“?! Неко је у побеснелом логистичком штабу НАТО пакта ставио знак једнакости између бомбардовања – убијања деце и анђела?! И тај „неко“ за те злочине никад није одговарао нити му се име сме изговарати као да би оптужба била грех; сила влада светом и међународно право је у рукама силе. А правда остаје само да се помиње кад се причају приче за говорницама Уједњених нација које су изгубиле сваки ауторитет и обесмислиле право на правду.
И упркос свим овим „чињеницама“ један млади човек – скоро дечак, креће у ту „озлоглашену земљу“ да помогне колико може и докаже да у „старој Европи“ живе и раде добри људи који гледају својом очима и мисле својим главама, и нису део неке међународне организације финансиране од стране оних који воде и бране ратове као послове; рат је бизнис, а у бизнису – ковању новца, нема емоција и љубави. Љубав је за писце и песнике књига као што је „Мали принц“ Арноовог земљака – чувеног пилота, Антоана де Сент – Егзиперија. На лепој насловној страни првих издања Арноове књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“ види се слика дечака са авијатичарском капом и наочарима пилота авиона двокрилца којим је летео писац „Малог принца“, једне од најлепших бајки написаних пером француског пилота, писца и песника звезда, земљака српског „Великог принца“, Арноа Гујона. Дечак, авијатичар, у руци држи двокрилни дрвени авион који ће полетети кад га пусти да се вине у небо изнад српских кућа окружених „заштитном“ бодљикавом жицом као логорском оградом која „штити“ људе, децу и животиње од могућих убилачких напада терориста „легализованих“ да спроводе насиље без икаквих последица.
Путујући Србијом ( први пут ) децембра месеца 2004. године, после мартовских погрома албанских терориста над недужним Србима Косова и Метохије, са рођеним братом, Бертраном и пријатељима – Андреом и Гаетаном – ваља их све још једном поменути по имену и рећи им хвала, наш мали и велики принц Арно Гујон није слутио ни у сновима помислио да би му Београд – кроз који су у ноћи и тами пропутовали, једног дана могао бити нова кућа, и у тој кући супруга, Ивана, и њихова „највећа љубав и срећа“, ћеркица Милена. Арно је те давне ноћи успео да види само светлост храма Светог Саве на врачарском брду. И ту светлост помиње у својој књизи као светлост према којој ће до дана данашњег имати поштовање као према спасоносном светионику.
Изгледа, да многе „случајности“ у нашем животу нису ни мало случајне; све су то – касније човек види, светионици које препознате тек кад их се сетите после многих година. Данашњи мир и срећу коју Арно има у кругу своје породице може се, слободно, тумачити и као Божји дар за сва добра дела која је учинио (пре свега) деци са Косова и Метохије. Та деца по „логорским енклавама“ памтиће га као Великог принца који се појавио кад их је цео свет заборавио. Шта је то изузетно битно, важно и лепо у појави (данас) младог човека – доскора дечака, Арноа Гујона? Арно није државни, политички, владин или невладин „пројекат“, Арно није дошао у „озлоглашену земљу“, Србију, по нечијем налогу зарад политичке игре, Арно није дошао да промовише себе као „великог добротвора и патриоту“, који нас „учи памети“ као што су то радили поједини „чувени Срби“ из света, говорећи српским језиком са погрешним па- дежима и пренаглашеним акцентима, подвлачећи, тако, своју припадност великим цивилизацијама и великом свету који је далек и стран нама и нашим забитим местима, мислима и осећањима.
Арно данас говори и пише српски – ово потписујем као један од милион сведока, боље, лепше и тачније од већине људи који живе у земљи, Србији, и од већине који су земљу напустили. Арно Гујон се у Србији појавио једног дана као „Мали принц“, да би током десетак година рада и борбе са „ветрењачама“ подсећао на Дон Кихота, све до дана данашњег кад га већина људи у Србији присваја као најбољег пријатеља, или род рођени – брата.
У животу сам написао многе предговоре, поговоре, сећања, сведочења … али ми је овај предговор један од најдражих; писао сам га са осећањем најискренијег поштовања за све оно што је наш пријатељ и земљак, Арно Гујон, учинио (и непрестано чини) за људе и – посебно децу, са Косова и Метохије.
У Београду, март, 2017.
Душан Ковачевић
