У САНУ одржан скуп у част српског академика (1924-2018). Годинама је, упорно, ширио реч љубави и мудрости, на свом задатку вишег реда
Академику Владети Јеротићу, једној од најумнијих српских глава и великом просветитељу који нас је својим животом, речју и делом доследно учио да будемо бољи, уприличен је у четвртак комеморативни скуп у Српској академији наука и уметности. У САНУ је Јеротић примљен 1994. као дописни члан, а тадашњем образложењу да је реч о аутору ком је по ширини интересовања и тема које промишља тешко наћи премца код нас али и у свету – мало се шта имало додати и 2000. када је примљен у редован састав ове институције.
Академик Миро Вуксановић прочитао је свој говор са представљања књиге “Биографија памћења”, за који му је пре четири године Јеротић замерио што га није сачувао за његову комеморацију. Стога је Вуксановић у четвртак “репризирао” поменути запис, у садашњем времену, исти какав је био док га је сам Јеротић слушао, беседу о Владети – “човеку доброте и наде”.
– Никад нећемо дознати колико је таквих малих крстова даровала реч Владете Јеротића, где се све то дешавало и где ће се још дешавати, али знамо да ће се то десити увек док будемо примали поруке тог академика, психијатра, психотерапеута, есејисте, мислиоца, тумача поезије и уметности, човека који је културно добро… – закључио је Вуксановић.
Доктор Бојан Јовановић, научни саветник, истакао је немерљива научна достигнућа Јеротићева, али и његову велику потребу да комуницира и прихвати дијалог, из које су проистекли непоновљиви имагинарни разговори са Андрићем и Николајем Велимировићем.
– Јеротића је красила харизматичност, магнетизам животни и интелектуални, који је привлачио друге да му приђу, додирну га, чују – говорио је Јовановић о човеку који је свој интегритет изградио држећи се најузвишенијих етичких начела, који је дилему “имати или бити” разрешио тако што је решио да “буде”, идући до краја уздигнутог чела као потврда узвишености људског рода.
Волео је неистомишљенике
СПЕЦИЈАЛНИ говорник био је Александар Гајшек, који се присетио самих почетака, али и судбинских збивања која су претходила покретању Јеротићеве и његове заједничке, култне емисије “Агапе”. Говорио је о Владетиној бескрајности незлобивости и најискренијој потреби да стане пред неистомишљеника, уђе у дијалог и чује мишљења супротстављена својим.
