Са умом развиајти доброту и љубав

Агапе у Дому културе у Чачку

Са умом развиајти доброту и љубав

Tринаеста је година од када је на ТВ Студију Б заживела и истрајава култна емисија новинара, уредника и ТВ водитеља Александра Гајшека “Агапе”, насловљена грчким појмом који означава божанску и безусловну хришћанску љубав. Гајшек је аутор емисија “Моја слика света”, ”Спознаја” и серијала “Агапе”, који је започео 2006. године интервјуом са патријархом Павлом, а настављен са сталним гостом који је постао и домаћин емисије, академиком Владетом Јеротићем, који је по његовим речима, после родитеља, најзначајнија личност у његовом животу. “Савремено друштво и религија” била је оквирна тема низа разговора са Јеротићем, који је говорио на тему смисла, вере, љубави, снова, стваралаштва, породице, васпитања, живота и смрти, односа жене и мушкарца, болести, магије, стваралаштва…

Одабрани интрвјуи са плејадом најумнијих људи нашег поднебља, преточени су у истоимену антологију, која је, у понедељак, 9. септембра, у организацији Културно-образовног програма Дома културе представљена бројној чачанској публици. Емисија “Агапе”, а сада и књиге, намењени су свима онима који себи постављају фундаментална филозофска, религијска и егзистенцијална питања, рекла је представљајући своје госте уредница програма Верица Ковачевић. Гајшек је за свој рад одликован Граматом патријарха Павла за учешће у црквеном животу и мисионарском раду и бројним другим признањима.

-Није исто када се нешто започиње са молитвом, или без ње – приметио је Гајшек, захваливши мушком делу хора “Вазнесењски”, који је духовном музиком отворио промоцију његових издања.

Неке од порука Гајшековог искуства и бројних разговора које је пренео публици вреди памтити: Обожава се само Бог, човек се воли и поштује; Промена је услов напретка; Они који верују, у оно што верују, то ће им и бити; На човеку је да буде неодољив, аутентичан стваралац, да буде слободан; Чему вечни живот човеку, ако нема промене; Моћ је у речи, моћ је у вери; Храбри стижу до циља; Бити религиозан значи страствено трагати за смислом живота, а хришћанска порука да “будемо мудри као змије и безазлени као голубови” значи да са духовним уздизањем ума морамо у себи развијати и доброту, а паралелно с тим и љубав… Вреднујеш се колико си допринео друштву, лично богатство не доноси поштовање…

Како је настала емисија “Агапе”?

– Емисија Агапе, настала је у мом срцу, у неким мојим личним трагањима. Та нека 24. година је била година моје раскрснице, прелома, и тада сам почео да постављам сам себи нека духовна, егзистенцијална питања, и неким Божјим промислом, брзо сам дошао у контакт са професором Владетом Јеротићем, упознао се са његовим књигама, делом, предавањима. Такође, на један чудесан начин, пошто сам већ радио у медијима, ја сам пожелео да га интервјушем. То је било давне 1997. године, то је била једна врста авагарде “Агапеа”. Знамо да је “Агапе” касније формулисан, 2005. године и просто, да није било академика Јеротића, “Агапе” сигурно не би тако изгледао, нити би имао ту популарност, ни тај утицај.

Шта чини Антологију “Агапе”?

– То су три књиге, заправо три антологијске збирке са по 12 разговора, где сам неким избором како би и публика најбоље примила те разговоре, од патријарха Павла, Матије Бећковића, Кустурице, Душана Ковачевића, владике Порфирија, ђакона Ненада Илића, Дарка Танасковића, Рамба, Цанета, Точка, Јелене Генчић, Јована Ћирилова, итд, то је у прве две књиге, а у трећој имамо мини циклус који се зове “Религије у светској књижевности”, где смо са стручним лицима, и наравно са академиком Јеротићем анализирали најзначајнија дела у историји литературе од Епа о Гилгамешу, преко грчких трагедија, Сервантеса, Дантеа, Шекспира, наравно, руских и немачких класика као што су Достојевски, Гогољ, Толстој, Кафка, Ман…

Када сте поред толико квалитетних и умних саговорника онако Сократовски сазнали колико не знате. Уз то тврдите да је човек што више зна све несрећнији?

– Па то је од почетка сасвим јасно, да човек то више шири своје знање, да схвата колико не зна, али то не треба да га разочарава, унесрећује, већ да живот доживи као једну тајну, мистерију, којој треба да се препусти. У супротном, онда бисмо стално били депресивни, како смо недовољно образовани, како смо глупи, како смо незналци, а то није то. Мислим да Бог од нас не тражи да знамо све чињенице, није све у чињеницама, није све у информацијама, није све ни у знању, јер што каже једнан мудрац “шта ће ми то знање, ако није претворено у мудрост”.

Када говорите о породици, шта поручујете?

– Породица је увек на удару, нажалост, али ја никада нисам био дефетиста па да кажем битка је изгубљена, не, можда смо изгубили неку битку, али рат, сигурно не. Постоји армија људи који апсолутни смисао налазе у породици. Други је проблем што нисмо довољно оријентисани, нисмо можда довољно спремни на жртву, па што каже она песма “једна свађа није крај”, али у нашој реалности заиста једна свађа доводи до краја. Мислим да то није добар тренд, треба дати шансу и породици и љубави и браку. Кад сам био млад дао сам себи две заповести, да будем добар, поштен, а упоредо с тим и моралан.

Извор: Чачански глас

Слични текстови: