Када сам се пре четрдесет и осам година искрцао у Касл Гардену, имао сам у џепу свега пет центи. Мој удес у новој, мени потпуно страној земљи, не би био ништа друкчији да сам, место пет центи, собом донео и пет стотина долара. Млади усељеник, као што сам тада био ја, није ни у стању да нађe прави пут у овој земљи док не потроши сав новац који је донео.
Ја сам донео пет центи и то сам одмах потрошио на један комад пите од шљива, што у ствари није ни била права пита од шљива. У њој су биле саме коштице, а ни трага од шљива. А да сам донео пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, али можда опет на такве подвале, док би борба која ме је очекивала остала иста.
Искрцати се у Касл Гардену, без паре у шпагу, није баш тако велика несрећа за младог усељеника. Уопште, за момка који се одлучио да сам себи крчи пут ка самосталном животу није никаква несрећа бити без новаца, само ако он има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
Ни Никола Тесла ни ја не бисмо постигли ништа у животу да као деца нисмо били загледани у велико, пространо и звездано небо над нама.
Дете које гледа у звезде развиће своју машту, али и своју личност и постати добар човек.
Где је воља, ту је и умеће“. (једна од мисли које је Пупин највише волео)Порази су само кратка одморишта за будуће победе.
Убрзани развој човека уско је везан за проналазаштво. Изумитељски рад најважнији је производ стваралачког ума. Његов најважнији циљ је контрола ума над материјом и употреба природних ресурса у служби људских потреба. То је тежак задатак проналазача, који ће често бити несхваћен и ненаграђен. Али он налази више него довољно задовољствa у исказивању моћи, као и знању да припада привилегованој класи без које би људска раса одавно нестала у горкој борби против немилосрдних природних сила.
Говорећи у своје име, доживео сам пуну меру тог изузетног задовољства, толику, да сам годинама у свом животу осећао дивни занос. Хвале ме као једног од наjвреднијих радника, и можда то и јесам, ако се умни рад може поистоветити са физичким. Већину будних сати посветио сам размишљању. Ако рад дефинишемо као продуктивност по строгим правилима утврђеног радног времена, онда сам један од највећих лењиваца. Сваки наметнути напор захтева жртвовање животне енергије. Никада нисам платио ту цену. Напротив, развијао сам се размишљајући.
Покушавајући да вам представим повезан и истинит приказ активности у својој животној причи, која ће бити представљена серијом чланака, уз помоћ уредника Electrical Experimenter-a, а који су углавном намењени младим читаоцима, морам се нерадо вратити на утиске своје младости, на околности и догађаје који су били најважнији у одређивању моје каријере.
Од свих сила трења, она која највише успорава људски напредак је незнање.
Учио сам туце језика, проучавао литературу и уметност, провео своје најбоље године у књижницама читајући све што би ми дошло под руку и осетио сам да сам траћио време, али убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам икада учинио.
Једнога дана донесе из библиотеке другу свеску народних песама првог Вуковог издања и поче да ми чита: „Вино пије Муса Арбанаса у Стамболу у крчми бијелој“, тумачећи ми при томе све што ми је било непознато. Гутао сам сваку реч те песме и уживио се свом душом у њу и у догађаје што их она тако живо предочава. Када дође ред на оно место где се прича „То је како изведоше Марка пред цара, како га је убила мемла од камена и како је поцрнео као камен сињи, бризнух у плач и једва се стишах. Отац продужи читање. Дође на ред: „Сува дреновина са тавана од девет година. Кад је Марко стеже у десницу, из ње двије капље искочише. – Па кад оде у приморје равно; све се скита, а за Мусу пита. Те замете кавгу с Дели-Мусом.“
При слушању тих места сав сам треперео, срце ми се попе у грло и смири се тек при срећном завршетку двобоја Марковог са Мусом. Онда замолих оца да ми песму прочита још једанпут. „Нећу“, рече ми он, „јер ћеш да плачеш.“ „Па нећу!“ И отац поче изнова да чита песму. Ја је проживех још једанпут са још већим учешћем. Кад отац стиже на оно критично место, ја стиснух зубе, али бујица суза појури ми низ образе. Отац ме погледа прекорно, али му ја, више рукама но јецавим гласом, дадох знак да чита даље. И, заиста, чим стигоше три бербера млада, „један мије, други Марка брије, а трећи му нокте сарезује“, мој плач пређе у сладак смех.
Сутрадан отац на моју молбу прочита исту песму још два пута, уз моје прописно јецање. Дан иза тога саопштих му да целу песму знам наизуст: преслишао сам се синоћ у кревету. Када је, заиста, пред оцем понових, а при томе после питања царевог: