Звездоброј је стара српска реч која се могла чути у Врању и његовој околини. Значи надарено дете – оно које гледа у звезде. Место с погледом ка звездама је оно место са ког су сви бриљантни умови српске науке кренули да се пењу лествицама знања.
Посматрајући током ведрих ноћи звездани свод, нису развијали само свој ум, већ и личност. Постајали су добри људи. Михајло Пупин каже да ни Никола Тесла ни он не би постигли ништа у животу да као дечаци нису били загледани у вечно, звездано небо над собом али додаје:
„У градовима су звезде мале и далеко су, не могу се дохватити.“
И зато истиче да морамо замолити природу за помоћ. Ово је чаробна књига, од које се постаје бољи и већи. Свака реч у њој је истинита и свака је написана да помогне младом човеку да пронађе прави пут. Због тога ћу вам рећи да је она златни путоказ. Важи за свако доба, мами осмех и радост сваког срца, али постаје чаробна само у рукама детета.
У њој живе приче о три дечака и младића: Михајлу Пупину, Николи Тесли и Милутину Миланковићу. Ово су делови прича које су сами записали када су постали велики. Када су учинили овај свет бољим местом, остављајући запис о својим суперхеројима и о свом детињству, као о највећој снази која их је водила кроз живот.
Предлажем да упашете омиљену мисао Михајла Пупина: Где је воља, ту је и умеће, да загризете једну од две намирнице које је Никола Тесла сваки дан јео, или јабуку или целер, и да пронађете песму коју је Милутин Миланковић највише волео: „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, и да вам буду близу. Тако наоружани можете кренути у откривање и сазнање. На узбудљив пут који су нам звездама осветлили Михајло, Никола и Милутин.
Александра Нинковић Ташић
