Вилијам Шекспир

Вилијам Шекспир

Владета Јеротић: Али на крају остаје ћутање. Је ли то добро преведено?

Зорица Бечановић Николић: Добро је, silence је тишина.

ВЈ: Постоје разлике по мом мишљењу, ако и то нисам украо од неког од силног читања. Није исто ћутање и тишина. Тишина је божанска, још даље смирење, чувено хришћанско, аскетско смирење је тишина. Ћутање може бити јако напето и јако негативно, на пример, кад муж и жена ћуте у присуству детета, неће да се свађају пред дететом него ћуте, дан-два, па и три дана ћуте, а дете има три-четири године.

ЗБН: Silence је тишина. Ви сте у праву, дословно ѕilence јесте тишина. Шта вама говори то што Хамлет завршава живот тим речима.

ВЈ: То је оно што ви волите да чујете, да је то сад религија и да се иде према религији, као чекате тишину. Ако кажемо само ћутање, то може да буде јако дубоко и филозофско. Неизвесност је остала, опет сумња, неизвесност шта бива после смрти. Отац се јавио, ево то смо сад чули, али то није довољно Хамлету што се отац јавио да би био сигуран да има нечег после смрти. Јер он пита шта после смрти, можда сањати, и то је опет оно старо да ли је ово сан што ми живимо сада, а тамо ћемо се пробудити, или обратно, тамо сањамо кад одемо, то нико не зна. То је дивна тајна, то ја волим, то је тајна велика шта је после смрти. Различите религије дају различите одговоре. Хришћанство даје три одговора: православље, католицизам и протестантизам. Тако да може и ћутање, иако више волим тишину. Ваше питање је лепо, али шта би то значило на крају? То је неизвесност, не сумња него тајна.

ЗБН: Да, ја бих се свакако сложила с професором Јеротићем, то је неисказивост, неисказиво стање, не може се преточити у речи, у том смислу: и ћутање и тишина. Можда је тишина лепше решење заиста, јер се мисли на оно што се не може пренети у речи. Речи, међутим, имају важну улогу у људском животу. „Свој умирући глас“ Хамлет даје и речима. Многи су тумачили значај Фортинбраса, норвешког краљевића коме Хамлет формално даје „свој умирући глас“, што значи да му оставља престо и круну. Данска нема другог наследника до Хамлета, а Хамлет своју државу оставља норвешком краљевићу Фортинбрасу, чијим се витешким својствима диви. Тај витез Фортинбрас је, међутим, врло проблематичан: иде у Пољску да ратује због комада земље на којем не би могао чак ни да сахрани своје изгинуле војнике, нити би Пољаци могли да сахране своје на том малом парчету земље. Али, ратује се. Он је неодговоран ратник и неодговоран политичар и ја не видим у Фортинбрасовом доласку ни трачак оптимизма. Хамлет, умирући, потврђује и значај речи, значај приповести и приповедања. Хорацио би да, попут римског стоика, видевши сав ужас око себе, своје- вољно себи одузме живот и пође за Хамлетом. Хамлет му, међутим, каже: НЕ, „у грубом свету овом вуци дах, тегобно, да моју повест приповедаш“.

Слични текстови: