Владета Јеротић: Али на крају остаје ћутање. Је ли то добро преведено? Зорица Бечановић Николић: Добро је, silence је тишина. ВЈ: Постоје разлике по мом мишљењу, ако и то нисам украо од неког од силног читања. Није исто ћутање и тишина. Тишина је божанска, још даље смирење, чувено хришћанско, аскетско смирење је тишина. Ћутање може бити јако напето и јако негативно, на пример, кад муж и жена ћуте у присуству детета, неће да се свађају пред дететом него ћуте, дан-два, па и три дана ћуте, а дете има три-четири године. ЗБН: Silence је тишина. Ви сте у праву, дословно ѕilence јесте тишина. Шта вама говорипогледај више >

У античкој трагедији, а то важи за опус сва три велика трагедиографа, човек је уистину и у целости слободно биће. Но истовремено је биће над којим недвојбено и у потпуности влада нужност. Ове су две тврдње тешко помирљиве и у томе лежи парадокс трагедије, парадокс, рекла бих, самог трагичког феномена. Нужност није само над људима, већ је и изнад богова. Јелена Пилиповић   Све што се дешавало у грчким трагедијама дешава се и данас, а опет није све исто. Неке ствари су се и мењале… У свакој од тих трагедија има наговештаја, није баш да смо остављени и бачени у свет, што би рекао Хајдегер.погледај више >

Од првог великог спева из сумерско-вавилонског доба Епа о Гилгамешу, преко остварења грчких трагичара Есхила, Софокла и Еврипида, затим познатих дела из индијске, кинеске, јеврејске књижевне историје и, понајвише, хришћанске (довољно је споменути Дантеа, Шекспира, Гетеа, Достојевског), све што нас и данас узбуђује и подстиче на размишљање, прожето је човековом суштинском потребом (свесном или несвесном) да непрестано тражи Бога, најчешће у религији, филозофији и, можда, најискреније у уметности. Пажљиво читајући ова бесмртна дела, и опет их читајући, читаоцу се час чини да је Богом надахнути аутор „нашао Бога“, а онда му изгледа да га никада неће наћи, или да ће га увек изнова тражити. Једнапогледај више >