Светомир Бојанин
Позив на Агапе

Светомир Бојанин
Позив на Агапе

Између рушевина схоластике комунистичке ере владавине источном Европом, и неосхоластичког насиља глобалистичко-либералног света заснованог на Фројдовом пансексуализму и миту о владавини несвесног, нашим људским светом, у кругу културе српског народа, на програму телевизије града Београда појавио се позив слободоумним мислећим људима ових поднебља да се са својим личним погледима на свет окупе на агапе као за трпезу која је „симбол универзалне хришћанске љубави“ (А. Гајшек). Тако се једном недељно знала да залепрша застава слободумља у нашим домовима, без страха од гулага и голооточких ужаса, стављајући, за тренутак, у страну подмукле замке хипотекарних кредита који прете нашем породичном миру, охрабрујући нас чињеницом да још има доброте у нама, доброте која очекује да је нађемо у борби с лукавима око нас.

Сваки појединац са својим проблемима чије је разрешавање износио пред нас у разговору са надареним новинаром Александром Гајшеком, покретачем овог серијала интервјуа, варничио би мислима искованим у својим радионицама, уз пуно поштовање ставова свих оних других који беху на овом разговору, с тежњом да их разумеју они којима се обраћају и да се омеђе у својим упојединачностима. Свако прилази овој трпези са свешћу о томе да нема коначних знања, нити безгрешних људи који би „ходили по земљи“ без трпљења због нечег у скривницима својих интима. Цео корпус садржаја, што сачињава ову трпезу агапе, саздан је на поштовању дијалошког односа који је једини пут ка истинама света, од оних докучивих нашим мисаоним истраживањима до оних недокучивих и вечних. Испреплетени у овом односу давања и узимања, уз тежњу да откријемо још недокучено лепо и часно у понашањима и да остваримо креативно, стваралачко у нашим плановима и делима, морамо да следимо само оно што је животно истинито, а то нас чини увек бољим у сваком новом животном искуству.

По тој тежњи да будемо бољи, знамо да свет још није дограђен у свом појавном виду и да нам се јавља као тајна, која је већ сама собом позив радозналости у свим живим бићима света и дару за претпоставке и веровања које поседују само људи. Нашавши се у окружењу оним што смо радозналошћу сазнали, и веровањем усвојили као сопствени став, свако од нас препознаје у себи зов да своја знања умножава и да се усавршава у свом веровању, било да је оно религијско или нихилистичко. Тако се свако од нас нашао учворен на том развођу још од времена раног детињства када смо разрешавали дилеме о Божић Бати или оне о Деда Мразу, којим се атеистички свет сажалио на своју децу, како их не би оставио сиромашном за дечји доживљај духовности у просторима њиховог осећајног живота. Човек се рађа с тежњом за удруживањем пажње, осећања и рада с другим, што му отвара пут ка успостављању заједнице и заједничења и у областима његових виших психичких ангажовања у равни промишљања света и себе у њему, дакле и у равни удруживања сопствених погледа на свет. То удруживање дијалошким односима међу људима уопште, као и ово удруживање позивом на агапе, чине богатијим мисаоне садржаје и концепте сваког од удружених и онда када се одрже свако у своме мисаоном омеђењу. Сам доживљај истинитости сопственог постојања увек потврђујемо кроз доживљај са-постојања с другим, сродним, у свету. Тим доживљајем се размагљују смутње усамљености која нас изолује као беспомоћна острвца по океанима што, постепено, тону у сопствено ништа на Земљином шару.

Свако окупљање људи по духовној сродности, ангажованих на трагању за истинитим потребама човека у свом постојању, постаје неопходно у овим тмурним временима како би се сваки од појединаца у маси одржао пред слаткоречивом лукавошћу оних што пресуђују дуплим мерилима, сламајући људску индивидуалност како би из свог погледа на свет утонула у сивило безличне руље која слама тековине европске цивилизације, како их је описао Ортега Гасет (Побуна маса) пред овладавањем фашизма на европском тлу. Сабирања на гозбе агапе типа, покрећу сваког појединца у потрагу за снагом сопствне доброте којом се увек граде барикаде у нама самима пред насиљем немуште разорне гомиле што надире споља на наше породице и на нас саме. Окупљање људи сродних склоности ка врлини било које врсте, као и оних које окупља сабраност око агапе, мобилише доброту у људима, као лек против сваког завођења и насиља на човекову душу, и делује увек биофилно.

Поред виспреног новинара Александра Гајшека, заинтересованог за личне погледе на свет писмених људи овог поднебља, већином осуђених на њихово делимично испољавање у оквиру дозвољеног политичким уравниловкама, морамо поменути и академика Владету Јеротића, психо- терапеута, познатог по својим стручним и научним радовима објављиваним на конгресима и семинарима, и чувеном по предавањима у Задужбини Илије М. Коларца, који је постао и главна инспирација за развој Гајшекове новинарске активности. Низом инервјуâ, обављених с професором Јеротићем, почевши од оних божићних, празничних, од 1998. године па надаље, потом као учесник разговора у серијама Моја слика света (2000), Спознаја (2001) Александар Гајшек је освојио грађански свет гледалишта Студија Б, који су те емисије ишчекивали и пратили с великим задовољством. Онда је једнога дана, 2005. године, господин прота Петар Лукић, један од оснивача саветовалишта за ментално здравље СПЦ у Београду, прекорио свога пријатеља Александра Гајшека речима: „Зашто нам дајеш Јеротића на кашикицу?“, што је овога покренуло да удружено с доктором Јеротићем покрену серију „Агапе“. Дакле, позив на „трпезу Агапе“ свим онима „који верују да им је само љубав потребна“ (А. Гајшек). У тај први тим покретача спада свакако и владика Порфирије, тада игуман манастира Ковиљ, који им је свесрдно дао подршку и био један од првих надахнутих саговорника у овим емисијама.

 

У Београду, о Духовима 2015.
проф. др Светомир Бојанин, неуропсихијатар

 

 

Слични текстови: