Коју год страну књиге  – Ја Никола Тесла – да окренемо, из ње излази
истина. Та нам је истина, најбољи саборац, да угледамо правог и
неустрашивог Николу Теслу.

Погледајмо, најпре, шта о својим родитељима пише он сâм:

“Од самог рођења био сам предодређен за свештенички позив и та ме је
мисао стално опседала. Желео сам да будем инжењер, али је мој отац био
неумољив. Као син официра који је служио у великој Наполеоновој војсци,
мој отац је заједно са својим братом, професором математике у уваженој
установи, стекао војно образовање. Касније је пригрлио свештенички позив
у коме је стекао углед. Био је веома образован човек, прави природни
филозоф, песник и писац, за чије се проповеди говорило да су речите
попут проповеди Абрахама од Свете Кларе. Имао је изванредно памћење и
често је напамет рецитовао дугачке текстове на више језика. Умео је у
шали да каже да би у случају да се неки од класика изгубе, могао да их
реконструише по сећању. Његов стил писања био је веома цењен. Писао је
кратким изражајним реченицама, пуним духа и сатире. Шаљиве опаске, које
би изговорио, увек су биле чудне и карактеристичне. […]
Иако проналазачки дар који поседујем морам да припишем утицају своје
мајке, вежбе које ми је отац задавао мора да су биле корисне. Било их је
различитих, попут погађања туђих мисли, откривања недостатака неког
облика или израза, понављања дугих реченица и рачунања напамет.”

Метафора, колико је значајна за умjетност, толико је значајна и за живот. Људи који нису у стању да стварају метафоричне слике, а не морају бити умjетници, они не преживљавају. А човjек који се жртвује, утолико је Богохристос Назарећанин, Онај који се жртвовао за све нас. А ми ако се не будемо жртвовали за бројне мотиве који су пред нама, нас неће бити (…)

Човjек који није у стању да идеализује, да моралише, и који није у стању да реализује своју љубав, он себе укида.

Емир Кустурица

 

Ко је вама ближи Србин нехришћанин или Албанац хришћанин?

Радован Биговић: Мени је ближи Албанац хришћанин, суштински, зато што у вери управо видим свој идентитет, у цркви, и у том смислу то одређује човекову бит, суштину.

Иако је Православна црква још 1872. године осудила етнофилетизам, да ли је он и даље присутан у нашој цркви?

Радован Биговић: У извесном смислу јесте, али треба наравно разликовати модерни на- ционализам од појма нације, или рецимо народа. Додуше, и појам нације је релативно нов, практично од Француске револуције. Ту имамо један потпуно други проблем, а то је да је нација у модерно време постала нека врста бо- жанства или можда чак замена за религију и веру. Ми сви знамо да је темељ или мистични темељ свакакве власти, све негде до Француске револуције, био Бог. Тада улогу Бога преузима нација и свака власт, било лична, поједи- начна или национална, у ствари колективна, темељи се управо на нацији. Долази до једне велике мистификације нације, до дивинизације нације, и тада настаје суштински проблем између цркве и нације, и то имамо и до данас. Рецимо, да ли нација треба да служи цркви или црква треба да служи тзв. националним интересима?

Владета Јеротић: Када је вертикала изгубљена, а вертикала зна се шта је – вера у Бога, па онда цара и краља, патријарха и папу и патер фамилијаса, на крају, ако је то изгубљено, а почиње већ негде у 17, 18. веку у Европи да се губи вера у Бога, онда нација добија свој значај, дивинизира се, и постаје оно што је требало да остане у равнотежи између вертикале, вере у Бога и живљења народа, односно нације.

Између рушевина схоластике комунистичке ере владавине источном Европом, и неосхоластичког насиља глобалистичко-либералног света заснованог на Фројдовом пансексуализму и миту о владавини несвесног, нашим људским светом, у кругу културе српског народа, на програму телевизије града Београда појавио се позив слободоумним мислећим људима ових поднебља да се са својим личним погледима на свет окупе на агапе као за трпезу која је „симбол универзалне хришћанске љубави“ (А. Гајшек). Тако се једном недељно знала да залепрша застава слободумља у нашим домовима, без страха од гулага и голооточких ужаса, стављајући, за тренутак, у страну подмукле замке хипотекарних кредита који прете нашем породичном миру, охрабрујући нас чињеницом да још има доброте у нама, доброте која очекује да је нађемо у борби с лукавима око нас.

Сваки појединац са својим проблемима чије је разрешавање износио пред нас у разговору са надареним новинаром Александром Гајшеком, покретачем овог серијала интервјуа, варничио би мислима искованим у својим радионицама, уз пуно поштовање ставова свих оних других који беху на овом разговору, с тежњом да их разумеју они којима се обраћају и да се омеђе у својим упојединачностима. Свако прилази овој трпези са свешћу о томе да нема коначних знања, нити безгрешних људи који би „ходили по земљи“ без трпљења због нечег у скривницима својих интима. Цео корпус садржаја, што сачињава ову трпезу агапе, саздан је на поштовању дијалошког односа који је једини пут ка истинама света, од оних докучивих нашим мисаоним истраживањима до оних недокучивих и вечних. Испреплетени у овом односу давања и узимања, уз тежњу да откријемо још недокучено лепо и часно у понашањима и да остваримо креативно, стваралачко у нашим плановима и делима, морамо да следимо само оно што је животно истинито, а то нас чини увек бољим у сваком новом животном искуству.

По тој тежњи да будемо бољи, знамо да свет још није дограђен у свом појавном виду и да нам се јавља као тајна, која је већ сама собом позив радозналости у свим живим бићима света и дару за претпоставке и веровања које поседују само људи. Нашавши се у окружењу оним што смо радозналошћу сазнали, и веровањем усвојили као сопствени став, свако од нас препознаје у себи зов да своја знања умножава и да се усавршава у свом веровању, било да је оно религијско или нихилистичко. Тако се свако од нас нашао учворен на том развођу још од времена раног детињства када смо разрешавали дилеме о Божић Бати или оне о Деда Мразу, којим се атеистички свет сажалио на своју децу, како их не би оставио сиромашном за дечји доживљај духовности у просторима њиховог осећајног живота. Човек се рађа с тежњом за удруживањем пажње, осећања и рада с другим, што му отвара пут ка успостављању заједнице и заједничења и у областима његових виших психичких ангажовања у равни промишљања света и себе у њему, дакле и у равни удруживања сопствених погледа на свет. То удруживање дијалошким односима међу људима уопште, као и ово удруживање позивом на агапе, чине богатијим мисаоне садржаје и концепте сваког од удружених и онда када се одрже свако у своме мисаоном омеђењу. Сам доживљај истинитости сопственог постојања увек потврђујемо кроз доживљај са-постојања с другим, сродним, у свету. Тим доживљајем се размагљују смутње усамљености која нас изолује као беспомоћна острвца по океанима што, постепено, тону у сопствено ништа на Земљином шару.

Свако окупљање људи по духовној сродности, ангажованих на трагању за истинитим потребама човека у свом постојању, постаје неопходно у овим тмурним временима како би се сваки од појединаца у маси одржао пред слаткоречивом лукавошћу оних што пресуђују дуплим мерилима, сламајући људску индивидуалност како би из свог погледа на свет утонула у сивило безличне руље која слама тековине европске цивилизације, како их је описао Ортега Гасет (Побуна маса) пред овладавањем фашизма на европском тлу. Сабирања на гозбе агапе типа, покрећу сваког појединца у потрагу за снагом сопствне доброте којом се увек граде барикаде у нама самима пред насиљем немуште разорне гомиле што надире споља на наше породице и на нас саме. Окупљање људи сродних склоности ка врлини било које врсте, као и оних које окупља сабраност око агапе, мобилише доброту у људима, као лек против сваког завођења и насиља на човекову душу, и делује увек биофилно.

Поред виспреног новинара Александра Гајшека, заинтересованог за личне погледе на свет писмених људи овог поднебља, већином осуђених на њихово делимично испољавање у оквиру дозвољеног политичким уравниловкама, морамо поменути и академика Владету Јеротића, психо- терапеута, познатог по својим стручним и научним радовима објављиваним на конгресима и семинарима, и чувеном по предавањима у Задужбини Илије М. Коларца, који је постао и главна инспирација за развој Гајшекове новинарске активности. Низом инервјуâ, обављених с професором Јеротићем, почевши од оних божићних, празничних, од 1998. године па надаље, потом као учесник разговора у серијама Моја слика света (2000), Спознаја (2001) Александар Гајшек је освојио грађански свет гледалишта Студија Б, који су те емисије ишчекивали и пратили с великим задовољством. Онда је једнога дана, 2005. године, господин прота Петар Лукић, један од оснивача саветовалишта за ментално здравље СПЦ у Београду, прекорио свога пријатеља Александра Гајшека речима: „Зашто нам дајеш Јеротића на кашикицу?“, што је овога покренуло да удружено с доктором Јеротићем покрену серију „Агапе“. Дакле, позив на „трпезу Агапе“ свим онима „који верују да им је само љубав потребна“ (А. Гајшек). У тај први тим покретача спада свакако и владика Порфирије, тада игуман манастира Ковиљ, који им је свесрдно дао подршку и био један од првих надахнутих саговорника у овим емисијама.

 

У Београду, о Духовима 2015.
проф. др Светомир Бојанин, неуропсихијатар

 

 

Једна од ваших суштинских тема које стално обрађујете јесте проблем смрти. Ви сте у свом животу имали пет пута близак сусрет са смрћу?

Ја сам за ових пет књига које сам спремао и писао баш о тих пет догађаја фасцинације, шта све човек може да преживи, шта му се дешава у живо- ту и да ли је то случајно. И да ли је то случајно да са шест месеци будем готово неизлечиво болестан, па са шест година ужасно тешка болест, са тринаест сам се давио, јер сам ударио у стуб скачући у Саву, па онда тешка саобраћајна несрећа са 32 године, скоро немогуће да се преживи, а пре две године сам имао један инцидент кад сам имао неку непријат- ност са срцем играјући фудбал и тако даље…

И синоћ сам играо фудбал а играћу и сутра. И наравно, то је питање оне чувене књиге шта вам је за- писано у животу. А у мом случају, то је директна брига Бога да преживим. И то што ме је досад сачувао. Да се то десило два-три пута, ја бих рекао да је све то што ми се десило случајност, али ово већ прелази у неку намеру. Ја не знам каква је намера, али сигурно треба да урадим још нешто.

Ми не знамо ништа о том небеском, звезданом свету и ништа скоро о себи унутра. И то путовање у свемир је равно путовању у сопствени свемир. Чињеница је да десет посто функције мозга познајемо, а да је остало сива маса. А то је сива маса свемира. И сад се наједном установљава да та прича о црним рупама није тачна. И да постоји нешто сасвим друго у организацији свемира и да се свемир шири невероватном брзином. Реч је о томе да човека и те како интересује, мене у сваком случају, то где сам провео век. То што сам већ рекао да је сваки дан уметност живота и да човек заборавља да је данас недеља и да је драгоцено што је жив. Једна од највећих вероватноћа или невероватноћа је да се родиш или не. Када би се писао број да се баш ти родиш, не постоји ништа више него та цифра изражена немогућношћу да се појавиш и онда тај живот упропастиш. И не схватиш ништа, не видиш ништа, не осврнеш се где си био, шта си радио, где си живео…

И ово све што се прави и што се ради, те представе и филмо- ви, сад причам конкретно о мом послу, то је жеља за нечим што указује да постоји још нешто у животу осим голе егзистенције на коју смо мање-више сви осуђени. Све нас је више на планети и човек има ту навику која је постала опсесивна да само једе и пије. А хране и воде је све мање

Владета Јеротић: Човек има право да пролази кроз много стадијума у току живота. Тако да ми је све блиско, а за моју веру не знам одакле потиче, да ли од Сјенкјевичевог Quo vadis, или од Достојевског, а и одгајан сам у традиционалној православној вери, кад већ питате лично. Још док сам ишао у гимназију, овде у Београду, причешћивање је било обавезно, као и одлажење неколико пута годишње у цркву. Али онда се десило нешто чудно са мном када сам читао Достојевског и Сјенкјевича. Нешто се пробудило. Јунг би рекао, архетип религиозног. Он каже да сваки човек носи у себи, у колективно несвесном, рели- гиозног човека и да то треба да буде један од најстаријих, ако не и најстарији архетип.

Он се код некога пробуди, код некога не. Остане сумња, али то ми је још било најближе. Не мени лично, али другима да. Нека сумњају, али сумња може да им једног дана буде прејака, да не могу више да издрже. Скептицизам је био правац у грчкој философији. Били су сјајни стоици, скептици. Грчка философија је увек актуелна. Али не можете целог живота сумњати.

Виктор Франкл каже:

„Нека ваша вера не буде крута него чврста. Крута вера чини човека фанатичним, а чврста вера га чини толерантним.“

Емисија „Агапе“ на РТВ Студију Б, чији је аутор господин Александар Гајшек, представљала је од почетка приказивања посебну новину која је изненадила гледаоце свежином православне духовности.

У мору профаних телевизијских садржаја, ова емисија је донела нешто квалитативно сасвим другачије: дијалог о Богу и духовности, индивидуацији, обожењу, аутентичном хришћанском персонализму, стању човека у свету и његовом спасењу. „Агапе“ је стекла сталну публику, помогла многима да се суоче са животним проблемима из једне друге перспективе и, као таква, доказ је да је вера реалистичнија од реалистичне политике.

Ко није сигуран у ово, тај нема вере. У емисији „Агапе“ можемо спознати чистоту и лепоту хришћанског и хелен- ског генија. И само име ове емисије говори о њеној посебности. Стари Грци су разликовали више врста љубави за које су имали посебне речи. На пример, реч „ерос“ је означавала чежњу и динамичко напредовање ка ономе чему тежимо. „Строги“ је била љубав према породици и, шире, према отаџбини. Прија- тељска љубав се звала „филија“. Од ње је потекла и реч „философија“, љубав према мудрости. У античкој Грчкој ретко се користила реч „агапи“. Налазимо је, на пример, у Есхиловим трагедијама, где је означавала неку врсту сентименталне, женске љубави. Хришћанство ће јој дати ново значење. Она ће именовати несебичну љубав Божју, која се не надима, не тражи своје, која се радује истини, све трпи, свему верује. Та љубав Божја спасава човека. Из те љубави Бог улази у матицу људске егзистенције и постаје човек. Без љубави, човек остаје најусамљеније биће на планети. По Дантеу, љубав покреће Сунце, Месец и звезде. Бог је Љубав.

Одсуство љубави је одговорно за све садашње наказности у друштву и зато ово стање мора бити промењено да бисмо могли да се надамо помаљању неке боље цивилизације у којој ће све тежити хармонији. Учествовао сам у овој емисији, али сам и пратио саговорнике уредника. У атмосфери опуштеног дијалога, у трагању за смислом живота, сазнао сам да истина није нека нечувена и тријумфална моћ, него потресно блага и нејака премоћ, која потпуно одустаје од моћи која је мање јака од сваке силе, мека је, попустљива и нежна. Јеванђеље је назива љубав. А љубав је она моћ која обуздава кварење човека и природе и исправља га тако што остварује вишу раван постојања него што је изворна. То је она раван коју називамо Царство небеско.

Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се пројављује из слабости. Љубав је савршено нејака, јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха, неосетљивости, тј. обузима га сила социјалне равнодушности. Ова емисија је реминисценција ранохришћанских трпеза љубави на којима модеран човек може да храни своју душу.

 

Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије Перић

Треба да својим животом тако светлимо да и други људи виде тај пут којим треба и они да пођу такође, ако хоће. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима, схватате ли то?
Патријарх Павле

Зашто сте и када ви одлучили да постанете хришћанин и, штавише, монах?

Па знате, биће да ми је то питање ваљда ило одмах по рођењу, јер рођен сам у породици која је хришћанска и, разуме се, ту човек постепено узраста… Кад сам био у Богословији, па трећи или четврти разред, дошла ми је мисао, ако Бог унапред зна да ћу ја бити, на пример разбојник или покварењак, могу ја то да не будем, јер ако морам да будем, где је моја слобода? Знате, то ме је мучило и питам неког старијег ђака, он размисли, али њега инте- ресује друго, па ће да каже: ,,Ајде, шта будали не падне напамет.“ Да кажем неком професору, он ће рећи, ово је неки јеретик. И ја сам то у себи носио, и могло је бити за мене фатално да нисам нашао решење, за мене барем, код Василија Великог. Он каже да за нас, створена бића, уопште не постоји време. А шта је време? Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлости као времена нема, има остатака од прошлости, али као време она не постоји. Будућности такође нема, она ће бити. А чега има? Има само садашњости. А шта је садашњост? Док сат не откуца так-так, то је будућност, кад откуца то је прошлост. А шта је онда садашњост? Е сад, он каже да се та категорија времена не односи на Бога, на њега се не односи време, на њега се односи вечност, а вечност је стална садашњост, нема ни прошло- сти ни будућности, нема ни јуче ни сутра, има само сада. То је и за мене било решење и ја сам могао да идем даље, иначе је могло бити фатално, је л’ да?

Патријарх Павле

Емисија „Агапе“ на РТВ Студију Б, чији је аутор господин Александар Гајшек, представљала је од почетка приказивања посебну новину која је изненадила гледаоце свежином православне духовности.

У мору профаних телевизијских садржаја, ова емисија је донела нешто квалитативно сасвим другачије: дијалог о Богу и духовности, индивидуацији, обожењу, аутентичном хришћанском персонализму, стању човека у свету и његовом спасењу. „Агапе“ је стекла сталну публику, помогла многима да се суоче са животним проблемима из једне друге перспективе и, као таква, доказ је да је вера реалистичнија од реалистичне политике.

Ко није сигуран у ово, тај нема вере. У емисији „Агапе“ можемо спознати чистоту и лепоту хришћанског и хелен- ског генија. И само име ове емисије говори о њеној посебности. Стари Грци су разликовали више врста љубави за које су имали посебне речи. На пример, реч „ерос“ је означавала чежњу и динамичко напредовање ка ономе чему тежимо. „Строги“ је била љубав према породици и, шире, према отаџбини. Прија- тељска љубав се звала „филија“. Од ње је потекла и реч „философија“, љубав према мудрости. У античкој Грчкој ретко се користила реч „агапи“. Налазимо је, на пример, у Есхиловим трагедијама, где је означавала неку врсту сентименталне, женске љубави.  Хришћанство ће јој дати ново значење. Она ће именовати несебичну љубав Божју, која се не надима, не тражи своје, која се радује истини, све трпи, свему верује. Та љубав Божја спасава човека. Из те љубави Бог улази у матицу људске егзистенције и постаје човек. Без љубави, човек остаје најусамљеније биће на планети. По Дантеу, љубав покреће Сунце, Месец и звезде. Бог је Љубав.

Одсуство љубави је одговорно за све садашње наказности у друштву и зато ово стање мора бити промењено да бисмо могли да се надамо помаљању неке боље цивилизације у којој ће све тежити хармонији. Учествовао сам у овој емисији, али сам и пратио саговорнике уредника. У атмосфери опуштеног дијалога, у трагању за смислом живота, сазнао сам да истина није нека нечувена и тријумфална моћ, него потресно блага и нејака премоћ, која потпуно одустаје од моћи која је мање јака од сваке силе, мека је, попустљива и нежна. Јеванђеље је назива љубав. А љубав је она моћ која обуздава кварење човека и природе и исправља га тако што остварује вишу раван постојања него што је изворна. То је она раван коју називамо Царство небеско.

Љубав није морална врлина, она није религиозна вредност нити осећај, већ снага која се пројављује из слабости. Љубав је савршено нејака, јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива јер је највећа моћ на свету. Ако човек не воли, онда пада у наручје греха, неосетљивости, тј. обузима га сила социјалне равнодушности. Ова емисија је реминисценција ранохришћанских трпеза љубави на којима модеран човек може да храни своју душу.

Десет је година трајања емисије „Агапе” на београдској телевизији РТВ Студију Б. Свако трајање нечег вредног ваља огласити у народу „кратке памети“ и недовољног знања о значењу традиције.

Виновник десетогодишњих недељних емисија, Александар Гајшек, човек је љубави и знања (његова је замисао била да се емисија зове „Агапе-Љубав“). Намерно не бих спомињао неке нарочито успеле разговоре, које је Гајшек водио с позваним саговорницима, од којих су неки позивани и по два-три пута, са увек новим питањима неуморног Александра, очекујући (и доче- кујући) нове одговоре истих сабеседника. У току овог и кратког и дугог периода – десет година – тешко је сетити се која област културе и цивилизације света није бар дотакнута.

Најбројније су ипак биле оне из широког круга религије (агапе је врхунска хришћанска љубав). Нису биле занемарене ни наука ни уметност, али ни спорт и политика. Слушаоци и гледаоци ових емисија могли су да слушају (да ли чују?) врхунске стручњаке (не само из Србије), који су разумљивим језиком одговарали на увек умесна питања образованог Александра Гајшека, који се претходно темељно припремао, стичући знања из разноврсног репертоара позваних зналаца. Највећу важност слушања и гледања дарова „Агапе“ видим у просвећивању нашег народа.

Просвећености-просветљености никада доста! А шта је истинска просвећеност? Потреба је то човекова (и српског човека) да не остане само човек цивилизације, већ да постане и човек културе и 10 АГАПЕ АНТОЛОГИЈА образовања (просвећивања), што је непрекидан и доживотан процес културног човека (процес индивидуације и/или обожења). На питање шта је обожење (у хришћанској религији), верујем да је најлепши одговор пружио Свети Максим Исповедник у 7. веку, када је написао:

Обожење је сусрет две љубави: божанске љубави која силази, и људске која се пење.

Треба ли подсетити да је покрет просвећености, од када је као духовни покрет настао крајем 17. века у Холандији, Енглеској и Француској – што не значи да културе и просвећености није било и раније, и много раније код грчких софиста – био усмерен против лошег традиционализма и кон- зервативизма и, нарочито, против верске нетрпељивости.

И још једном да се упитамо: шта је просвећеност? То је пут од догматског (ригидног, фанатичног), преко скептичког, до критичког (објективног) мишљења. То је пут толеранције и, најважније, пут исправљања себе. Нека је само неко зрно веродостојног просветитељског Духа, који је струјао ових десет година трајања емисије „Агапе“, пао на „плодно тло“ гледалаца (гледам, али видим!) и слушалаца, просвећеност-просветљеност у нашем народу биће бар мало повећана. И то ће бити довољно и задовољавајуће да бисмо пожелели даље и што дуже трајање лековитог напитка (еликсира) духовности.